Ta Cura po imenu Hajdi
. Pre svega moras znati da moja nesreca nije puki ljubavni jad. Ili, tacnije receno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozistickom smislu. Ta Cura po imenu Hajdi . Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zastita i zaklon. Ona je bila za mene . Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast cistog vazenja i pevanja. Sad moje pesme traze moju glavu. Vise nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomucno kidie na mene. Kada bih samo mogao pobeci od onoga sto sam rekao! zivim u uzasnom strahu. Bojim se da govorim, da pisem. Svaka me rec moze ubiti. Ja sam najveci deo svojih pesama i Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrozen onim o cemu peva, koji ima jedan povlascen polozaj u odnosu na ono sto kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najzesceg neprijatelja. Mozda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna ljubav hajdi ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj sto se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne moze biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivsi nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja vise ne umem da pisem. Ostala je samo nesreca od koje se nista drugo ne moze napraviti osim nove nesrece. Secas li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih "Jedan nesrecan covek ne moze biti pesnik". Tek sada vidim koliko je to tacno. Ja cu pokusati da zivim i dalje, mada sam vise mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova uzasna patnja je poslednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. zeli ti sve najbolje denijel
